МАМУЗЕ ИЗ МЛАЂЕГ ГВОЗДЕНОГ ДОБА У СРБИЈИ 1* Војислав М. Филиповић Археолошки институт, Београд Војислав Филиповић Археолошки институт Кнез Михаилова 35 11000 Београд vilipov1@gmail.com Vojislav Filipović Arheološki institut Knez Mihailova 35 11000 Beograd vilipov1@gmail.com Апстракт: Питање појаве, типологије и хронологије праисторијских мамуза у Србији није до сада изазвало посебну пажњу у домаћој археологији. У раду је приказано 37 мамуза из млађег гвозденог доба са територије Србије и, након каталошке обраде, детаљно су анализиране и класификоване. Реч је о бронзаним и гвозденим примерцима из последњег века старе ере, чија се појава и употреба вероватно може повезати са Скордисцима. Осим занимљиве чињенице да у Србији нема мамуза из ранијих периода, као што је случај у околним областима, посебно изненађење представљају мамузе са крајевима у облику слова Т, за које не постоје никакве аналогије и можемо претпоставити њихово локално порекло. Поред „уобичајених“ мамуза са дугметастим крајевима, које су широм Европе употребљаване у овом периоду, јављају се и примерци са полулоптастим крајевима, карактеристични за централни Балкан и српско Подунавље. Kључне речи: Скордисци, Келти, млађе гвоздено доба, мамузе, Србија, праисторија, класификација, хронологија. Abstract: The question considering appearance, typology, and chronology of prehistoric spurs in Serbia, did not draw much attention in local archaeology till now. In this paper will be presented 37 spurs from the Late Iron Age period, from Serbian territory, with detailed analysis and classiication. These are illustrations of bronze and iron spur specimens dating from the last century BC, whose appearance and use can likely be related to Scordisci. Alongside the curiosity, that there wasn’t any spurs in Serbian territory from earlier period, as it was the case in surrounding areas, the big surprise is spurs with T-shaped ends. We do not have clear analogy for this type of spurs, so we can only assume their local origin. Beside the “classical” spurs with button-like ends, which were in use across Europe at that time, the specimens with hemispherical ends have appeared typical for Central Balkan and Serbian Danube Region. Key words: Scordisci, Celts, Late Iron Age, spurs, Serbia, prehistory, classiication, chronology 1* Текст је резултат пројекта Министарства за просвету и науку Републике Србије Археологија Србије: културни идентитет, интеграциони фактори, технолошки процеси и улога централног Балкана у развоју европске праисторије (бр. ОИ177020). Гласник Српског археолошког друштва Journal of the Serbian Archaeological Society 25 (2009) 163–188. ГСАД/JSAS 25 (2009) Из археолошких збирки Као део коњаничке опреме, заједно са узенгијама и седлом, мамузе су представљале велику помоћ за управљање коњима, контролу промене правца и подстицај ове јахаће животиње.1 Настанак мамуза још у IV веку старе ере сведочи о њиховом значају у развоју опреме коњаника и коњичких јединица широм јужне Европе и источног Медитерана. Ипак, њихова појава и порекло на територији Србије у млађем гвозденом добу до сада у стручној литератури нису изазвали посебну пажњу, пре свега благодарећи чињеници да је број објављених примерака донедавна био скоро занемарљив. Пионирски рад Д. Николић (Nikolić 1956) за сада је код нас једина и најцеловитија студија о развоју мамуза од праисторије до данашњих дана, мада је тежиште поменутог рада усмерено на њихов развој после XIII века. Након овога, краће прилоге о праисторијским мамузама доносе Ј. Тодоровић (Todorović 1968) и Р. Васић (Vasić 1997), док је у последње две деценије нађено или објављено више од 20 примерака. И поред тога, у нашој се археологији није пробудио посебан интерес за праисторијске мамузе, иако су ови предмети поуздана сведочанства о присуству и опреми коњаника у том периоду. Исто тако, мамузама раније није придаван велики значај ни при одређивању етничке или социјалне припадности, нити као хронолошки осетљивом материјалу. С друге стране, занимање иностраних колега за ову врсту налаза не јењава већ десетак година, те данас у нашем окружењу, осим скромнијих прилога, постоје и озбиљне студије о развоју мамуза од њихове Сл. 1. Конструктивни делови уобичајене праисторијске мамузе појаве до римског освајања ово- Fig. 1 Constructive elements of the common prehistoric spur га дела Европе.2 1 На почетку бих се захвалио многим колегама који су својим несебичним саветима, подацима и увидом у материјал омогућили да овај рад буде садржајнији и потпунији. Посебну захвалност дугујем академику Бориславу Јовановићу, др Растку Васићу, др Милораду Стојићу, др Александру Булатовићу, мр Александру Капурану, др Милици Тапавички-Илић, мр Оливери Илић, Љубици Цветковић, др Петру Поповићу, мр Селени Витезовић, др Александру Јовановићу, др Мирославу Вујовићу, др Милошу Јевтићу, др Миодрагу Сладићу, Бисенији Петровић, Милораду Игњатовићу, мр Адаму Црнобрњи, Славиши Миливојевићу, Вањи Ковачевић, мр Драгану Јовановићу, Драгану Јацановићу, те колегама из Бугарске, др Љубави Коновој и Станимиру Стојчеву. На неки начин, свако од њих побољшао је квалитет овога рада, док су евентуалне грешке или недоследости само ауторове. Све цртеже израдили су А. Капуран и аутор. 2 За мамузе из Бугарске в. Torbov 1998; Stoyanov 2003; Атанасов 2006; за истовремене и раније примерке из Грчке, Албаније, Италије, Словеније и Шпаније в. Baitinger 2004. 164 В. Филиповић Мамузе из млађег гвозденог доба у Србији Праисторијске мамузе обично се састоје (сл. 1) од лука, односно металног полукруга који пријања на пету јахача, и кракова, који се надовезују на лук и завршавају на више начина – дугметасто, тањирасто или полулоптасто, са крајевима моделованим у облику слова Т, отворима на крају проширења или са повијеним крајевима. На средини лука, на спољној страни се налази трн за обадање, који је понекад постављен на краћи профилисани врат, а најчешће је благо повијен на горњу страну. На територији Србије, у млађем гвозденом добу мамузе су израђиване од гвожђа, ређе од бронзе, а понекад су присутне бронзане мамузе са гвозденим трном, као што је случај са примерком из Орашја (кат. 19) и два примерка из Чаира (кат. 20 и 21). Лук и спољна страна дугметастих крајева често су украшавани дубљим урезима, ретко испуњеним емајлом, док на мамузи из Орашја налазимо изузетан украс у виду композитног мотива изведеног кратким урезима. Гвоздене и бронзане мамузе из последњег века старе ере у Србији откривене су на налазиштима Плавна, око- Карта 1. Локалитети на којима су нађене мамузе из позлина Сремске Митровице, ног гвозденог доба: 1. Плавна, 2. Сремска Митровица, 3. Гомолава, 4. Тромеђа, 5. Гардош, 6. Обала Дунава – Земун, Гомолава, Тромеђа, Гардош, 7. Бежанија, 8. Економија „Сава“, 9. Звечка, 10. Роспи ЋуБежанија, Економија „Сава“, прија, 11. Карабурма, 12. Жидовар, 13. Орашје, 14. Чаир, Звечка, Роспи Ћуприја, Жи- 15. Пиривој, 16. Велики ветрен, 17. Чукар, 18. Доња Топо19. Облик, 20. Ропаљ и 21. Каципуп довар, Орашје, Чаир, Пири- ница, Map 1 Map of the Serbia showing spurs in the Late Iron Age: вој, Велики ветрен, Бољевац, 1. Plavna, 2. Sremska Mitrovica 3. Gomolava, 4. Tromeđa, 5. Доња Топоница, Облик, Ро- Gardoš, 6. Obala Dunava – Zemun, 7. Bežanija, 8. Ekonomija паљ и Каципуп (карта 1). Реч „Sava“, 9. Zvečka, 10. Rospi Ćuprija, 11. Karaburma, 12. Židovar, 13. Orašje, 14. Čair, 15. Pirivoj, 16. Veliki vetren, је о 37 мамуза које потичу са 17. Čukar, 18. Donja Toponica, 19. Oblik, 20. Ropalj and 21. 21 локалитета. Kacipup 165 ГСАД/JSAS 25 (2009) Из археолошких збирки Плавна (1) Локалитет се налази на југозападу Бачке, на обали Дунава. У једном од стамбених објеката из I века старе ере нађена је гвоздена мамуза (Јовановић 1988–1989, 66). 1. Гвоздена мамуза са оштрим и нешто здепастијим трном, са дугметастим крајевима или без њих (сл. 2/1) (према: Јовановић 1988–1989, Т. VI/7). Околина Сремске Митровице (2) Из околине Сремске Митровице долази случајан налаз бронзаних и гвоздених латенских предмета, који можда потичу из уништене гробне целине (Najhold 2010, 215). Осим бронзаних посуда, гвоздених копаља, гвозденог ножа, делова каније мача, појасне копче типа Ламинци и бронзане фибуле, из овог потенцијалног гроба потичу и две гвоздене мамузе и пар коњских жвала (Najhold 2010, 215 и даље). Сви предмети припадају другој половини I века старе ере. 2. Гвоздена мамуза са дугметасто моделованим крајевима, један крак недостаје. Мамуза има нешто здепастији трн постављен на кратку и профилисану основу. Лук мамузе ближе трну украшен је плићим паралелним урезима (сл. 2/2) (према: Najhold 2010, sl. 141). 3. Гвоздена кородирана мамуза са дугметасто моделованим крајевима и трном постављеним на профилисаној основи (сл. 2/3) (према: Najhold 2010, sl. 141). Гомолава, Хртковци (3) На левој обали Саве, у селу Хртковци, истражено је вишеслојно налазиште са слојевима од неолита до средњег века (Jovanović i Jovanović 1988, 1 и даље). Из латенског периода потичу три сукцесивна насеобинска хоризонта – VIa-c (ibid., 74). У хоризонту VIb налазиле су се две гвоздене мамузе (ibid., 178, T. XLVI/18; Tasić 1992, 125, kat. 93), које аутори опредељују у период од средине до краја I века старе ере (Jovanović i Jovanović 1988, 88). 4. Гвоздена мамуза са дугметасто моделованим крајевима и оштрим трном, кородирана (сл. 2/4) (према: Jovanović i Jovanović 1988, T. XLVI/18). 5. Гвоздена мамуза са дугметасто моделованим крајевима и делимично оштећеним трном (сл. 2/5) (према: Tasić 1992, kat. 93). Тромеђа, Пећинци (4) Локалитет се налази у Срему, недалеко од Пећинаца (Брукнер 1982, 52, 53; idem 1995, 98–100). Реч је о једнослојном насељу из последње деценије I века старе ере (ibid.). Истражено је 19 објеката, а у две земунице нађена је по једна гвоздена мамуза (ibid.). 6. Гвоздена мамуза са дугметасто моделованим крајевима и оштрим трном (сл. 2/6) (према: Брукнер 1995, T. XVI/160). 7. Гвоздена мамуза са дугметасто моделованим крајевима, од којих је један оштећен. На средини је оштећени трн (сл. 2/7) (према: Брукнер 1995, T. XVI/161). 166 В. Филиповић Мамузе из млађег гвозденог доба у Србији 1 3 2 5 4 7 6 Сл. 2. Fig. 2. Гардош, Земун (5) Почетком XX века на овом месту је откривен богат коњанички гроб, који је опредељен у почетак I века н.е. (Ercegović 1961, 125 и даље). У гробу је, међу другим предметима, нађена и гвоздена мамуза. 8. Гвоздена мамуза са дугметасто моделованим крајевима и оштрим трном. Спољна страна дугметасто моделованих завршетака кракова украшена је дубљим урезима (сл. 3/1) (према: Božič 1984, sl. 1/2). 167 ГСАД/JSAS 25 (2009) Из археолошких збирки Обала Дунава, Земун (6) Са обале Дунава у Земуну потиче случајни налаз гвоздене мамузе (Тодоровић 1971, 161),3 који не може сигурно да се определи у млађе гвоздено доба. 9. Гвоздена мамуза са оштећеним и благо повијеним крајевима и невешто моделованим трном пирамидалног облика (сл. 3/2). Бежанија, Нови Београд (7) Ј. Тодоровић наводи да су у атару села Бежаније, пре Другог светског рата налажени предмети из латенског периода (idem 1974, 176), док М. Сладић (Sladić 1998, 179–180) доноси илустрацију два мача, ножа и мамузе, вероватно од гвожђа.4 10. Вероватно гвоздена мамуза са повијеним крајевима или без њих (?), непознатих димензија. На средини лука је нешто израженији трн (сл. 3/3) (према: Sladić 1998, 180–2). Економија „Сава“, Јаково (8) Са локалитета у селу Јакову код Сурчина потичу многи налази из позног бронзаног и гвозденог доба (Тасић 1975, 27). Гвоздена мамуза представља случајан налаз (Тодоровић 1971, 161). 11. Мала гвоздена мамуза са лоше очуваним крајевима и ваљкастим трном (сл. 3/4). Звечка, Обреновац (9) Локалитет се налази у селу Звечка код Обреновца. Ту је нађен већи број предмета келтског порекла, који су, нажалост, у Музеј града Београда доспели као колекција, а накнадним ископавањима нису утврђени објекти или некропола из овог периода (Todorović 1966, 60 и даље). Осим мачева, ножева, копаља, маказа и фибула, из Звечке потичу и две гвоздене мамузе. На основу поменутих налаза, материјал са овог простора може да се определи у II и I век старе ере (ibid.). 12. Гвоздена мамуза са повијеним и полулоптасто моделованим крајевима и дугим оштрим трном постављеним на кратку и профилисану основу (сл. 3/5) (према: Тодоровић 1971, Т. XX/3). 13. Гвоздена мамуза са повијеним и полулоптасто моделованим крајевима и дугим оштрим, нешто здепастијим трном постављеним на кратку и профилисану основу (сл. 3/6) (према: Тодоровић 1971, Т. XX/4). 3 Захваљујем се кустосима Музеја града Београда Б. Петровић и М. Игњатовићу на уступљеним подацима и увиду у материјал. 4 Сви налази из Бежаније су код М. Сладића презентовани без описа и димензија, а поставља се и питање да ли су откривени на истом потесу будући да не постоје подаци о контексту налаза. На основу цртежа, чини се да је ово исти примерак као и онај са обале Дунава (кат. 9), мада постоје разлике у изгледу трна и очуваности мамузе. 168 В. Филиповић Мамузе из млађег гвозденог доба у Србији 2 1 4 3 6 5 8 7 Сл. 3. Fig. 3. 169 ГСАД/JSAS 25 (2009) Из археолошких збирки Роспи Ћуприја, Београд (10) Налази се на падинама Звездаре, у близини Миријевског потока, а археолошким ископавањима откривена је и некропола из II и I века старе ере, са 24 гроба спаљених и скелетно сахрањених покојника (idem 1963, 1). Из гроба спаљеног покојника бр. 30 потиче гвоздена мамуза (ibid., Y 52, (2) 1) која се, на основу пратећег материјала – спиралне бронзане наруквице проширених крајева (ibid., Y 52, (2) 1, кат. 2) и гвозденог ножа са прстенастим крајем дршке (ibid., Y 52, (2) 2, кат. 9), може определити у I век старе ере (Jovanović 1987, 834, 835). 14. Гвоздена мамуза са дугметасто моделованим крајевима и оштрим трном са благо истакнутом и профилисаном основом. Лук мамузе ближе трну украшен је са три паралелна уреза (сл. 3/7) (према: Todorović 1963, Y52). Ново насеље, Карабурма, Београд (11) Из овог насеља потиче случајни налаз који је Ј. Тодоровић протумачио као гвоздену мамузу (Тодоровић 1971, 161). 15. Гвоздени лучни предмет са два повијена „језичка“ постављена паралелно са крацима. На истој страни на којој су „језичци“, а на средини лука, налази се мали трн (сл. 3/8). Жидовар, Орешац (12) На источном ободу Делиблатске пешчаре, на доминантном лесном платоу налази се чувено утврђено насеље датовано у I век старе ере (Сладић 1997, 55).5 Из Жидовара потичу три гвоздене мамузе (ibid., сл. 42; Jevtić 2007, 13, Fig. 6 11), као и гвоздене узенгије (Сладић 1997, сл. 42), погрешно опредељене у период келтског латена будући да се узенгије у овоме делу Европе јављају тек од IV века н.е. (Vujović 1998, 131).7 16. Гвоздена мамуза са дугметасто моделованим крајевима и кратким, делимично оштећеним трном (сл. 4/1) (према: Božič 1984, sl. 1/3). 17. Гвоздена мамуза са масивнијим, полулоптасто моделованим крајевима и изразито дугачким здепастим трном (сл. 4/2) (према: Jevtić 2007, Fig. 11). 18. Део лука и крака тордиране гвоздене мамузе са полулоптасто моделованим крајем8 (сл. 4/3) (непубликовано). 5 О локалитету в. Сладић 1997, 55 и даље, са старијом литературом. О новим истраживањима и налазима в. Јевтић, Лазић и Сладић 2006; Jevtić 2007. 6 Захваљујем се Драгану Јовановићу, кустосу Градског музеја у Вршцу, на цртежима и подацима, као и на дозволи да објавим материјал. 7 Уколико поменути предмет представља узенгију, била би значајна његова прецизнија обрада с обзиром на то да најмлађи слојеви Жидовара припадају I веку н.е., када се узенгије још увек не јављају на овим просторима. Обично се појава узенгија у Европи везује за IV век, односно за период бројних сеоба, али је њихова употреба документована на Далеком истоку још у IV веку старе ере (Oakeshott 1996, 85 и даље). Стога у Жидовару или постоји најмање још један, и то познији хоризонт, или је ова узенгија један од најранијих примерака у овоме делу Европе. 8 Није сигурно да овај примерак представља мамузу. Можда је реч о мањем тордираном торквесу. 170 В. Филиповић Мамузе из млађег гвозденог доба у Србији 2 1 3 4 6 5 Сл. 4. Fig. 4. 171 ГСАД/JSAS 25 (2009) Из археолошких збирки Орашје, Дубравица (13) На десној обали Велике Мораве, непосредно код њеног ушћа у Дунав, истражен је локалитет са великим бројем археолошких слојева од раног неолита до раног средњег века (Јацановић и Ђорђевић 1989–1990, 7 и даље; Стојић и Јацановић 2008, 105) и прикупљена је знатна количина грнчарије и предмета од метала који се могу везати за I век старе ере (Sladić 1998, 71). Са обале Велике Мораве код Орашја потиче и изузетан налаз бронзане мамузе (Јацановић и Ђорђевић 1989–1990, 30, Т. LXXXVII/7). 19. Бронзана мамуза од дебљег лима, са благо повијеним и полулоптасто моделованим крајевима. На луку се налазио гвоздени трн, који није очуван. Цео лук украшен је косим зарезима који чине мотив рибље кости, а на средини овог украса жигосањем је изведен низ тангентно спојених кругова са тачком у средини (сл. 4/4) (према: Јацановић и Ђорђевић 1989–1990, Т. LXXXVII/7). Чаир, Стари Костолац (14) Локалитет се налази на десној обали Млаве и много је познатији по остацима римског града Виминацијума (Спасић 1992, 5). Са Чаира потичу многобројни случајни покретни налази из праисторије (Стојић и Јацановић 2008, 265), као и знатан број предмета који се везују за Келте и њихову доминацију на овим просторима (Спасић 1992; Todorović 1968, 140, T. VI). На основу хронолошки индикативних налаза од метала (фибуле, наруквице, делови појаса), претпоставља се да је келтска окупација овог места трајала од средине II века старе ере до римског освајања (Sladić 1998, 78). Са Чаира потичу три келтске мамузе, од којих су две бронзане, а једна гвоздена. 20. Бронзана мамуза благо повијених крајева или без њих, са профилисаном основом трна. Трн није потпуно очуван, а израђен је од гвожђа. Лук мамузе ближе трну украшен је плићим паралелним урезима (сл. 4/5) (према: Стојић и Јацановић 2008, сл. 137). 21. Бронзана мамуза са повијеним и полулоптасто обликованим крајевима. Основа трна је дугметасто моделована, док је сам трн, који недостаје, био израђен од гвожђа. Лук мамузе украшен је плићим паралелним урезима (сл. 4/6) (према: Стојић и Јацановић 2008, сл. 137). 22. Гвоздена мамуза са дугметасто моделованим крајевима и кратким трном. Тело мамузе ближе трну украшено је јасним паралелним урезима (сл. 5/1) (према: Стојић и Јацановић 2008, сл. 137). Пиривој, Костолац (15) На десној обали Млаве, на простору античке некрополе Виминацијума (Реџић 2008, 59 и даље) налази се вишеслојно налазиште из позне праисторије и античког периода, са којег потичу многобројни предмети од метала из млађег гвозденог доба (Стојић и Јацановић 2008, 166 и даље). Између осталих, регистрована је гвоздена мамуза.9 9 Мамуза није објављена. Захваљујем се М. Стојићу и Д. Јацановићу на цртежу и дозволи да налаз овде објавим, као и на увиду у латенски материјал са овог налазишта. 172 В. Филиповић Мамузе из млађег гвозденог доба у Србији 2 1 5 3 4 6 7 8 Сл. 5. Fig. 5. 173 ГСАД/JSAS 25 (2009) Из археолошких збирки На основу других налаза (фибула, делови појаса, наруквице, дугмад украшена мотивом трискелеса), латенски хоризонт на Пиривоју одговарао би I веку старе ере. 23. Гвоздена мамуза са дугметасто моделованим крајевима и оштећеним повијеним трном (сл. 5/2) (непубликовано). Велики ветрен, Јухор (16) Локалитет је смештен на врху планине Јухор (776 m), једној од најдоминантнијих стратешких тачака у средњем Поморављу (Stojić 2003, 9 и даље). Реч је о вишеслојном утврђеном насељу, из кога потиче чувена познолатенска остава са 375 предмета од бронзе и гвожђа (ibid.).10 Окупација овог места везује се за крај II и прве деценије I века старе ере (ibid., 86). У остави су се налазиле и две гвоздене мамузе (ibid., 46, kat. 166, 167), док са простора утврђења потичу три гвоздена и један бронзани примерак (ibid., 93, kat. 314–317). 24. Гвоздена мамуза са крајевима у облику слова Т и дужим трном на профилисаној основи. На крацима су делтоидна проширења (сл. 5/3) (према: Stojić 2003, kat. 167). 25. Гвоздена мамуза са крајевима у облику слова Т и оштећеним трном на изразито профилисаној основи. На крацима су делтоидна проширења (сл. 5/4) (према: Stojić 2003, kat. 166). 26. Део гвоздене мамузе без крајева, са делимично оштећеним трном на благо профилисаној основи. На крацима су делтоидна проширења, па је и ова мамуза вероватно, имала крајеве у облику слова Т (сл. 5/5) (према: Stojić 2003, kat. 314). 27. Гвоздена, знатно кородирана мамуза са дугметасто моделованим крајевима и трном (сл. 5/6) (према: Stojić 2003, kat. 315). 28. Гвоздена мамуза са крајевима у облику слова Т и дужим трном на профилисаној основи (сл. 5/7) (према: Stojić 2003, kat. 316). 29. Мамуза од дебље бронзане жице, са малим повијеним, полулоптасто моделованим крајевима и трном (сл. 5/8) (према: Stojić 2003, kat. 317). Чукар, Бољевац (17) У селу Бољевцу, на источним обронцима Јастрепца (Стојић и Чађеновић 2006, 64 и даље), истражено је вишеслојно насеље из старијег и млађег гвозденог доба. Из I века старе ере потичу многобројни предмети од бронзе и гвожђа: посуде, фибуле, жвале, ножеви, бодежи, трозупци, маказе, али и римски републикански денар из 101. године старе ере (ibid., 64). Из Чукара потиче и једна цела, као и једна фрагментована гвоздена мамуза. 30. Гвоздена мамуза са дугметастим крајевима и повијеним трном. Лук и дугмад украшени су дубљим урезима (сл. 6/1) (према: Стојић и Чађеновић 2006, 68, кат 36). 31. Фрагментована гвоздена мамуза са дугметастим крајевима (сл. 6/2) (према: Стојић и Чађеновић 2006, 68, кат 37). 10 Осим оставе, на Великом ветрену регистрована је и велика камена конструкција („мегалитска гробница“) са налазима из позног латена, док су на целом простору утврђења нађени и други метални предмети из овог периода. О поменутим налазима детаљније: Stojić 2003, 87–102. 174 В. Филиповић Мамузе из млађег гвозденог доба у Србији 2 1 3 4 5 6 Сл. 6. Fig. 6. 175 ГСАД/JSAS 25 (2009) Из археолошких збирки Доња Топоница, Прокупље (18) Локалитет се налази у Доњој Топоници, на ушћу Бејашничке реке у Топлицу (Трбуховић и Трбуховић 1970, 13). У многим гробовима, који су датовани од позног бронзаног доба до средњег века, регистровани су и налази керамичких посуда и једне гвоздене мамузе који се хронолошки могу определити на размеђе старе и нове ере (Sladić 1998, 259 и даље). Иако аутори наводе да је мамуза нађена „у близини“ урне у гробу 16 и фрагмента црно фирнисована суда (Трбуховић и Трбуховић 1970, 23, 24), чини се да ови предмети нису из истог периода. Нажалост, материјал са ове некрополе који одговара крају I века старе ере не потиче из археолошких целина и лишен је контекста. Гвоздена, лоше очувана мамуза налазила се у близини гроба 16 (ibid., 23, 24), чију припадност брњичкој култури потврђује очувана урна (ibid., кат. бр. 59). 32. Лоше очувана кородирана гвоздена мамуза са дугметастим крајевима и кратким, делимично оштећеним трном (сл. 6/3) (према: Трбуховић и Трбуховић 1970). Облик, Сврљиг (19) Локалитет је смештен поред Сврљиг града, на окомитој стени која се са свих страна вертикално спушта ка Тимоку. Одавде потиче покретан археолошки материјал (Филиповић 2006, 9 и даље; idem 2008), а имајући у виду праисторијске налазе, може се определити у период између VIII и I века старе ере. Нађене су и четири гвоздене мамузе. 33. Гвоздена мамуза са повијеним дугметастим крајевима и дужим оштрим и повијеним трном. Лук мамузе има ребро по средини и био је украшен данас истрвеним урезима (сл. 6/4) (непубликовано). 34. Гвоздена мамуза са повијеним дугметастим крајевима и дужим оштрим и повијеним трном. Лук и дугмад украшени су урезима (сл. 6/5) (непубликовано). 35. Гвоздена мамуза са повијеним дугметастим крајевима и дужим оштрим и повијеним трном. Лук и дугмад украшени су делимично истрвеним урезима. На дугметима су Х урези којима су њихове површине подељене на четири поља (сл. 6/6) (непубликовано). 36. Кородирана, лоше очувана гвоздена мамуза са дугметастим крајевима и кратким оштећеним трном (сл. 7/1) (непубликовано). Ропаљ, Сврљиг (20) Потес, односно пространи вис Ропаљ налази се западно од утврђења на Облику. На његовим северним обронцима, у близини Дубравске реке, откривени су метални предмети, између осталих и две гвоздене мамузе.11 37. Гвоздена, добро очувана мамуза са повијеним, дугметасто моделованим крајевима и дужим оштрим и благо повијеним трном. Лук мамузе украшен је урезима (сл. 7/2) (непубликовано). 11 У рупи коју су ископали трагачи за благом, мештанин села Варош наишао је на археолошке предмете од бронзе и гвожђа, које је предао Завичајној музејској збирци у Сврљигу. Захваљујем се управнику Збирке, г. Славиши Миливојевићу, на уступљеном материјалу и подацима. 176 В. Филиповић Мамузе из млађег гвозденог доба у Србији 1 2 4 3 Сл. 7. Fig. 7. 38. Гвоздена мамуза са повијеним, дугметасто моделованим крајевима и дугачким оштрим и повијеним трном. Једно дугме недостаје. Лук мамузе украшен је дубоким урезима, док су на почетку трна три плића уреза. Дубљи Х урез површину дугмета дели на четири поља, украшена ситним паралелним урезима (сл. 7/3) (непубликовано). Каципуп, Ораовица (21) Локалитет се налази на североисточним падинама Скопске Црне Горе, у селу Ораовици, на доминантном стеновитом гребену.12 То је градина из старијег и млађег гвозденог доба, а о њеном коришћењу током II и I века старе ере сведоче не само уломци керамичких посуда већ и бронзана фибула са посувраћеном стопом и гвоздена мамуза, обе украшене емајлом (Булатовић 2000, 326, 327). 39. Гвоздена мамуза са дугметасто моделованим крајевима и повијеним трном. Лук и дугмад украшени су урезима испуњеним црвеним емајлом (сл. 7/4) (према: Булатовић 2007, Т. LXXXIV/54). 12 О локалитету в. Булатовић 2007, 261 и даље. О латенским локалитетима у окружењу: idem 2000, 323 и даље, са старијом литературом. 177 ГСАД/JSAS 25 (2009) Из археолошких збирки Каталогом су обухваћена и два налаза (кат. 9 и 15) која су у стручној литератури окарактерисана као познолатенске мамузе (Тодоровић 1971, 161, кат. 674 и 675), али се, након 37 обрађених мамуза и увида у бројне аналогије са територије Балкана, овакво тумачење не чини оправданим. Но, о овим примерцима биће више речи доцније. Класификација и хронологија Типолошки, на основу завршетака кракова, мамузе из овог периода са наше територије могу се разврстати у три основна типа (сл. 8). Типу 1 припадају мамузе чија се оба краја завршавају дугметасто, тањирасто или полулоптасто. Према нашим налазима, овај се тип може поделити у две варијанте. Прва обухвата мамузе са дугметасто моделованим крајевима (сл. 8/11), нађене на локалитетима Тромеђа, Гомолава, Гардош, Роспи Ћуприја, Жидовар, Чаир, Пиривој, Велики ветрен, Чукар, Доња Топоница, Облик, Ропаљ и Каципуп. Дугмад су већег обима, благо испупчена и понекад украшена урезивањем, а ретко емајлом. Ова варијанта је у Србији уједно и најзаступљенија и чини се равномерно раширена на целој територији. Другој варијанти припадају мамузе са мањим, полулоптасто моделованим крајевима повијених кракова (сл. 8/1-2), које потичу са налазишта Звечка, Жидовар, Орашје, Чаир и Велики ветрен. Мамузе ове варијанте чешће се срећу у Подунављу, док најјужнији налаз потиче из Великог ветрена. Њихово украшавање нема сличности са првом варијантом, тако да је примерак из Жидовара украшен тордирањем (?), а мамуза из Орашја је по орнаментици јединствена у овоме делу Европе. Мамузе са тањирастим, тј. равним дугметастим крајевима нису заступљене на нашој територији и јављају се у централној Европи (Meduna 1991, 546; Sievers 2008, Abb. 128; Benadik 1965, Abb. 16/1–2). Нешто измењена варијанта, са кружним тањирастим проширењем које служи као основа трна, везује се за италске мамузе из цезаровско-августовске епохе (Baitinger 2004, 353 и даље, Abb. 1/1–2). Oд краја II века старе ере мамузе прве варијанте употребљаване су широм Европе (Werner 1979, Abb. 12, 13; Collis 2004, 218; Meduna 1991, 546; Sievers 2008, 124, Abb. 128; idem 1995, 151, 152, Fig. 38/1; Benadik 1965, 88, Abb. 16/1–2), као и у нашем непосредном окружењу (Božič 1984, 137, 138; Majnarić-Pandžić 1972–1973, 57, T. III/2; Truhelka 1901, 28, T. III/17–21; Guma, Luca and Sacarin 1987, Pl. XVIII/1; Ursachi 1987, 111, ig. 6/4–5; Чангова 1981, 80, обр. 34/1–2; Torbov 1998; Stoyanov 2003; Атанасов 2006). Да ли су мамузе ове варијанте почеле да се користе истовремено и у југоисточној Европи, за сада се не може сигурно утврдити с обзиром на чињеницу да само мали број примерака долази из поуздано датованих целина. Овај проблем уочен је и у Бугарској, где су мамузе прве варијанте датоване од краја II 178 В. Филиповић Мамузе из млађег гвозденог доба у Србији века старе до I века нове ере (Torbov 1998, 54), и то првенствено на основу аналогија са запада. Мамуза друге варијанте скоро и да нема у централној и западној Европи, а осим наших седам, из окружења слични примерци потичу из Сборијанова (Stoyanov 2003, обр. 10), Рогозена (Torbov 1998, ig. 22), Оходена (ibid., ig. 13–15, 17–18) и Турнаве (ibid., ig. 28) у Бугарској, као и из Олимпије у Грчкој (Baitinger 2004, Abb. 3). Ова варијанта хронолошки је опредељена од краја II века старе до I века нове ере (Stoyanov 2003, 199; Torbov 1998, 54; Baitinger 2004, 357). Сл. 8. Типолошка и хронолошка табела мамуза Fig. 8. Typological and chronological table of the spurs in the Serbian Late Iron Age Почетак употребе мамуза првог типа на територији Србије могао би се везати за сам крај II века старе ере. Најстарији су примерци из Великог ветрена (кат. 24–29) и Каципупа (кат. 39), који вероватно нису млађи од средине I века старе ере. На то указују налази из Великог ветрена, опредељени у прве деценије I века старе ере (Stojić 2003, 85, 86), док латенски слој у Каципупу траје од средине II до средине I века старе ере (Булатовић 2007, 52–56; Sladić 1998, 123), што се можда може повезати са римским походима на овај део Балкана почетком I века старе ере (Popović 2009). Мамузе из Жидовара и Гомолаве потичу из насеобинских слојева који обухватају последње три четвртине I века старе ере (Jovanović i Jovanović 1988, 88; Јевтић, Лазић и Сладић 2006, 26–28; Jevtić 2007, 7, 8), док су најмлађе мамузе са Гардоша и Тромеђе опредељене на размеђе старе и нове ере (Sladić 1998, 178; Брукнер 1995, 98–100). Укупно узевши, мамузе типа 1 на територији Србије одговарају самом крају II века старе и трају до првe деценијe нове ере. Постоји могућност да мамузе варијанте 2 нестају нешто раније него оне са дугметастим крајевима. Тип 2 представљају четири мамузе са крајевима у облику слова Т (сл. 8/2) и нађене су једино на Великом ветрену. Њихов је трн постављен на благо профилиса179 ГСАД/JSAS 25 (2009) Из археолошких збирки ни врат. Једини сличан примерак нађен је у Манхингу (Sievers et al. 1998, 640, Abb. 7/9), али је Т завршетак на њему повијен навише, а прелаз из крака је тањи него на нашим мамузама. Исто тако, на цртежу је нејасно како се завршавао други крак мамузе из Манхинга (ibid.), мада можемо претпоставити да је и он имао Т крај. Одговор на питање о старости мамуза типа 2 за сада треба тражити у хронологији налаза са Великог ветрена, који се везују за прве деценије I века старе ере (Stojić 2003, 85–86). Мамуза из Манхинга, типолошки слична, али просторно веома удаљена, датована је у раздобље од краја II до средине I века старе ере (Sievers et al. 1998, 640 и даље). Мамузе типа 2 на територији Србије могу да се определе у прве деценије I века старе ере, а свакако не након средине овог века. Тип 3 није поуздано утврђен на територији данашње Србије, али га због два потенцијална примерка и значајног броја налаза у непосредном окружењу свакако треба издвојити. Наиме, изненађује чињеница да на нашој територији нису нађене мамузе са повијеним крајевима, иако су посведочене у западној Бугарској (Torbov 1998, Fig. 2, 27), Румунији (Ursachi 1987, 111, ig. 6/4), Албанији (Prendi and Budina 1972, 47, Taf. 16b/2) и Грчкој (Baitinger 2004, 356, Abb. 4/1). При томe, на њихово коришћење истовремено са мамузама типа 1 указују налази из Турнаве у Бугарској (Torbov 1998, 59, Fig. 25–28). Ово подвлачимо због тога што су крајеви мамуза са Бежаније (кат. 10) и Чаира (кат. 20), који нажалост нису сачувани, могли бити повијени. Отуда, са великом оградом, остављамо могућност да је оваквих мамуза крајем II и током I века старе ере било и на територији Србије и у том случају оне би представљале тип 3 (сл. 8/3). Осим повијених крајева, код овог типа обично се јављају и металне алке кроз које је провлачен ремен за причвршћивање мамузе за ногу коњаника. Напомињемо да овај тип може бити и нешто старији. Занимљиво је и то да у Србији нема неких типова мамуза који се јављају у непосредном окружењу, првенствено на југу и истоку. Овде се поглавито мисли на мамузе са кружним или правоугаоним отворима на крацима, које су честе у Грчкој и Бугарској (Baitinger 2004, 357 и даље, Abb. 5/1–7, 6/1–3, 7/1–4; Stoyanov 2003, обр. 1, 2, 5; Атанасов 2006, Т. I/1, 2, 4, 5, 11, 12, T. II/13, 24). Додуше, оне се не везују за Келте, већ за области централног Медитерана и нешто су старије, с краја III века старе ере (Baitinger 2004, 358). На крају овога дела укратко ћемо се осврнути и на примерке са обале Дунава (кат. 9) и Карабурме (кат. 15). Мамуза из Земуна опредељена је у келтски латен (Тодоровић 1971, 161, Т. LXXVI/5). Иако не потиче са налазишта из млађег гвозденог доба и нема никакав контекст, погрешно хронолошко опредељење потврђују две њене карактеристике – невешто урађен пирамидални трн, постављен на краћи врат, и прилично равно моделовани паралелни краци, који се на крају можда повијају. Наиме, пирамидални и масивнији трнови не јављају се на мамузама у разматраном периоду ни у Србији ни у окружењу. Праисторијске и хеленистичке мамузе са овим одликама спадају у тип Кобарид (Baitinger 2004, 360, Abb. 6/3, 5), а 180 В. Филиповић Мамузе из млађег гвозденог доба у Србији познат је и један примерак са оваквим трном повијених крајева из Додоне (ibid., 356, Abb. 4/1). Ови примерци не само што су старији од налаза са обале Дунава већ је, када посматрамо мамузе, израда сваког појединачног примерка на изузетно високом уметничком нивоу, што се никако не може рећи за нашу мамузу. Исто тако, равни краци нису карактеристични за II и I век старе ере, него су скоро по правилу моделовани лучније. Такви краци више одговарају средњовековним примерцима, као што су они са пирамидалним трном из Рудина (Поповић и Иванишевић 1988, сл. 13/1) и Светиње (ibid., сл. 33/1), док мамузу сличних кракова налазимо у Смедеревској тврђави (Цуњак 2005, кат. 258, Т. 39/258). Предмет са Карабурме носи нешто другачију проблематику. Наиме, са јединог до сада познатог цртежа (Тодоровић 1971, Т. LXXIII/4) није могла да се стекне јасна представа о његовом изгледу. Тако нацртан није чак ни имао карактеристике мамуза, праисторијских или доцнијих. Захваљујући кустосима Музеја града Београда, који су ми изашли у сусрет и дозволили да предмет поново обрадим, испоставило се да ова „мамуза“ вероватно представља блокеј за војничку чизму (сл. 3/8).13 Закључна разматрања Питање појаве и ширења употребе мамуза у Европи и њиховог везивања за Келте данас се у највећој мери више не разматра (Vasić 1997, 628; Baitinger 2004, 368 и даље; Stoyanov 2003, 200; Атанасов 2006, 25) с обзиром на чињеницу да постоје јасне потврде о њиховој употреби у Средоземљу већ крајем V и почетком IV века старе ере (Baitinger 2004, 373, са старијом литературом). По садашњим сазнањима, најранија појава мамуза код Келта везује се за западну Европу, где су откривене у гробовима из периода La Tène D/La Tène III, тј. најпре око 150. године старе ере (Collis 2004, 218). Чини се вероватним да су Келти упознали мамузе у областима Алпа па су, иако их нису „измислили“, несумњиво заслужни за њихово брзо ширење по већем делу европске територије током последњег века старе ере. Са друге стране, мамузе су у данашњој Грчкој, Бугарској и Албанији ушле у употребу захваљујући медитеранским утицајима и на основу познатих примерака, засигурно су старије од II века старе ере (Baitinger 2004; Stoyanov 2003; Атанасов 2006), али се јасно издвајају и доцнији, „келтски“ типови (Torbov 1998; Атанасов 2006, Т. I/6, T. II/14, 16–19, 22; Stoyanov 2003, обр. 10; Чангова 1981, обр. 34/1, 2). Налази мамуза из млађег гвозденог доба на територији Србије пружају сличну, али ипак нешто другачију слику него у непосредном окружењу. Старији, тј. „хе13 Скоро идентичан примерак нађен је на локалитету Стари манастир у Раковици, приликом археолошких истраживања 2007. године. Блокеј се налазио заједно са материјалом из XVIII–XIX века. Захваљујем се археолозима Завода за заштиту споменика културе града Београда З. Симићу и М. Јанковићу на податку. 181 ГСАД/JSAS 25 (2009) Из археолошких збирки ленистички“ примерци за сада нису евидентирани, а најбројније су мамузе првог типа, са дугметастим крајевима (варијанта 1), које налазимо широм Европе. Мамузе са полулоптастим крајевима повијених кракова карактеристичне су за подручје централног Балкана, док је једини примерак изван ове територије нађен у Олимпији у Грчкој (Baitinger 2004, Abb. 3). Занимљиво је да су завршеци ових мамуза слични крајевима коњских жвала типа XVI по Вернеру (Werner 1988, 81 и даље), чије се трајање једним делом преклапа са мамузама наше варијанте 2. Жвале овога типа називају се и „трачке“, а њихово распростирање везује се за простор средњег и доњег Подунавља (Werner 1988, Т. 71/B). Мамузе са Т крајевима су посебан тип у целој Европи. Уколико изузмемо донекле сличан примерак из Манхинга (Sievers et al. 1998, Abb. 7/9), за сада се овај тип може уско повезати са локалитетом Велики ветрен, па би стога могао носити назив „тип Ветрен“. На основу свега до сада изложеног, за мамузе које припадају варијанти 2 типа 1 и типу 2 може се претпоставити локална производња на простору централног Балкана и српског Подунавља. Типолошка различитост праисторијских и каснијих римских мамуза за сада се јасно уочава пошто примерци из времена римске доминације у Србији имају потпуно другачији изглед и систем фиксирања за ногу коњаника. Скоро по правилу, римске мамузе са локалитета Ушће код Обреновца (Црнобрња и Крунић 1997, кат. 540), Кнез Михаилова улица бр. 44 (ibid., кат. 541), Гомолава (Dautova Ruševljan i Vujović 2006, kat. 154) и Хртковци (ibid., kat. 155) имају кружни отвор за трн и кукицу за качење каиша испод њега, док се краци завршавају кружним отворима или нитнама. Све мамузе из овог периода израђене су од бронзе и могу да се определе у III и IV век н.е. Једно од питања које намећу дистрибуција и хронологија наших праисторијских мамуза јесте у којој се мери ови предмети могу везати за Келте, тј. за њихове наследнике на овим просторима. Као што је познато, Келти се у овим крајевима појављују крајем IV века старе ере, а након пораза код Делфа 279. године старе ере један њихов део населио је области око ушћа Саве у Дунав, где је са староседелачким становништвом формирао Скордиске, нову племенску заједницу источних Келта.14 У II и I веку старе ере Скордисци су запоседали пространу територију од источне Славоније, преко Срема и даље низ Дунав, до Олтеније и северозападне Бугарске.15 У унутрашњости Балкана су у том периоду посведочени у долинама већих река, попут Мораве и Тимока (Popović 1994, 20; Поповић и Сладић 1997, 101; Theodossiev 2000, 86; Филиповић 2008, 30-31), на одувек важним комуникационим правцима од Дунава ка југу. На територији Скордиска мамузе се јављају крајем II века старе ере и трају све до првих деценија нове ере. Имајући у виду да су Скордисци избегавали брдовите крајеве (Popović 1994, 20), наше мамузе углав14 О насељавању Келта у ове крајеве в. Jovanović 1987, 815 и даље, са старијом литературом. 15 О територији Скордиска у наведеном периоду в. Popović 1994, 13 и даље. 182 В. Филиповић Мамузе из млађег гвозденог доба у Србији ном потичу са локалитета у равницама и речним долинама и вероватно сведоче о њиховом коришћењу од стране Скордиска. Сл. 9. Представа коњаника са мамузама на котлу из Гундеструпа (према: Collis 1984, 12, 1c) Fig. 9. Horseriders with spurs on the Gundestrup cauldron (after: Collis 1984, 12, 1c) Осим практичне примене, као и у доцнијим периодима, мамузе су вероватно имале улогу и статусног симбола, тј. означавале су припадност коњаничком сталежу, што показују и богати ратнички гробови из Роспи Ћуприје, Гардоша и Сотина (Todorović 1963, Y 52, (2) 1; Ercegović 1961, 125 и даље; Majnarić-Pandžić 1972–1973, 56, 57). О њиховом коришћењу и код келтске „аристократије“ и код „обичних“ коњаника сведоче и ретке представе мамуза у келтској уметности. Налазимо их једино на котлу из Гундеструпа (Collis 1984, 12, 1c) и на тетрадрахми племена Боја, са представом коњаника (Rapin 1991, 324). Котао из Гундеструпа је за области централног Балкана веома значајан не само због тога што су на њему приказана четири келтска коњаника са мамузама већ и зато што је његово порекло везано за средње или доње Подунавље. Наиме, иако је нађена у Гундеструпу, у данској мочвари, ова посуда од сребра има одлике у трачкој кујунџијској обради и појединим иконографским мотивима (Cunliffe 1999, 125). Представе војника, и коњаника и пешака, носе сва обележја келтских ратника, а нама су посебно занимљива четири поменута коњаника која, осим уобичајене опреме, шлемова и неке врсте оклопа, на десној нози имају јасно представљену мамузу. На Сл. 10. Представа коњаника са основу њихове опреме може се сматрати да припа- мамузом на тетрадрахми Боја дају владајућем слоју (сл. 9). Котао из Гундеструпа (према: Rapin 1991, 324). Fig. 10. Horserider with spur, опредељен је у II или I век старе ере (Collis 1984, 11). Boii tetradrachm (after: Rapin Друга представа, као што је већ поменуто, налази се 1991, 324). 183 ГСАД/JSAS 25 (2009) Из археолошких збирки на сребрној тетрадрахми племена Боја (сл. 10), датованој у средину I века старе ере (Rapin 1991, 324). Реч је о коњанику без опреме, који у десној руци држи копље или какав други предмет, а на десној нози види се истакнут, предимензиониран трн мамузе. Према овим ликовним представама, чини се да је у коњаничком сталежу ношење мамуза било уобичајено. Значајна је и чињеница да је у горе наведеним гробовима била приложена само по једна мамуза, као и у гробу из Добруше у Бугарској (Torbov 1998, 58), а не пар, како би се могло очекивати. Занимљиву претпоставку да су коњаници у овом периоду користили само једну мамузу навела је Д. Николић још 1956. године (Nikolić 1956, 66, фуснота 21), а исту је недавно изнео и Торбов (Torbov 1998, 57). Поменуте представе могле би ићи у прилог оваквом мишљењу. Ипак, због специфичних представа на котлу из Гундеструпа и на тетрадрахми Боја, на којима је приказана само десна нога јахача, не знамо да ли су коњаници носили пар или само једну мамузу. Према досадашњим сазнањима, у гробовима западних Келта често се налазе и по две мамузе (Werner 1979, Abb. 12, 13). Напомињемо да правилно управљање коњем, посебно у борбеним окршајима, изискује употребу пара мамуза. У противном, коњ би био подстицан само са једне стране и његово кретање вероватно не би могло потпуно да се контролише. Можда је полагање мамуза у гробове било симболично, као ознака припадности коњаничком сталежу, а за ту сврху био је довољан само један примерак. Са друге стране, уколико је потреба за мамузама била већа како би заједница имала боље опремљене коњаничке јединице, такав приступ чини се сасвим исправним. Треба напоменути да је на централном Балкану само у једном гробу нађен пар мамуза, и то из Попице у Бугарској (Torbov 1998, 59), а са одређеном резервом може се прихватити да је пар мамуза пронађен и у гробу из околине Сремске Митровице (Najhold 2010, 215). Овде презентовану слику о појави и коришћењу мамуза у млађем гвозденом добу не треба схватати као једино и коначно решење будући да је, како се чини, број познатих примерака одвећ мали за територију Србије. Стога, надамо се да ће овај рад подстаћи колеге да потраже ове предмете у својим збиркама, те да допуне и коригују како сам корпус тако и хронологију праисторијских мамуза на нашој територији. 184 В. Филиповић Мамузе из млађег гвозденог доба у Србији БИБЛИОГРАФИЈА Атанасов, Георги. 2006. Шпори от късножелязната епоха, открити в Шуменския регион. Известия на Историческия музей Шумен 13: 25–48. Baitinger, Holger. 2004. Hellenistisch-frühkaiserzeitliche Reitersporen aus dem Zeusheiligtum von Olympia. Germania 82-2: 351–380. Benadik, Blažej. 1965. Die spätlatènezeitliche Siedlung von Zemplín in der Ostslowakei. Germania 43-1: 63–91. Božič, Dragan. 1984. O starosti konjeniškega groba št. 16 z latenskoga grobišča na beograjski Karaburmi, u Keltski voz, eds. M. Guštin and L. Pauli, 133–139. Brežice: Posavski Muzej Brežice. Брукнер, Oлга. 1982. Тромеђа, Пећинци – келтско насеље. Arheološki pregled 23: 52–53. Брукнер, Oлга. 1995. Домородачка насеља, у Археолошка истраживања дуж аутопута кроз Срем, ур. З. Вапа, 91–136. Нови Сад: Покрајински завод за заштиту споменика културе. Булатовић, Александар. 2000. Латенски налази у врањско-бујановачкој и прешевској котлини. Лесковачки зборник 40: 323–333. Булатовић, Александар. 2007. Врање. Београд и Врање: Археолошки институт и Народни музеј. Vasić, Rastko. 1997. Mamuze, u Arheološki leksikon, prir. D. Srejović, 628–629. Beograd: Savremena administracija. Vujović, Miroslav. 1998. Naoružanje i oprema rimskog vojnika u Gornjoj Meziji i jugoistočnom delu Panonije. Magistarska teza, Univerzitet u Beogradu. Guma, Marian, Adrian Luca, and Caius Sacarin, 1987. Principalele rezultate ale cercetarilor arheologice efectuate in cetatea Dacica de la Divici intre anii 1985-1987. Banatica 9: 199–238. Dautova Ruševljan, Velika, i Miroslav Vujović, 2006. Rimska vojska u Sremu. Novi Sad: Muzej Vojvodine. Ercegović, Slavenka. 1961. Keltski ratnički grob s Gardoša u Zemunu. Vjesnik Arheološkog muzeja u Zagrebu 2/2: 125–137. Јацановић, Драган. и Аца Ђорђевић, 1989–1990. Вишеслојно праисторијско налазиште „Орашје“ у Дубравици. Viminacium 4–5: 7–80. Jevtić, Miloš. 2007. Art of Skordisci and Židovar Treasure. Beograd and Vršac: Faculty of Philosophy, Department of Archaeology, Center for Archaeological Research and The City Museum of Vršac. Јевтић, Милош, Мирослав Лазић, и Миодраг Сладић, 2006. Жидоварско благо. Београд и Вршац: Филозофски факултет и Градски музеј. Jovanović, Borislav. 1987. Istočna grupa. u Praistorija jugoslavenskih zemalja V, ur. S. Gabrovec, 815–854. Sarajevo: Svjetlost i ANUBiH. Jovanović Borislav, i Marija Jovanović, 1988. Gomolava: naselje mlađeg gvozdenog doba. Novi Sad: Vojvođanski muzej. Јовановић, Марија. 1988–1989. Плавна – келтско утврђење, Рад војвођанских музеја 31: 59-74. Majnarić-Pandžić, Nives. 1972–1973. Kasnolatenski keltski grobovi iz Sotina. Vjesnik Arheološkog muzeja u Zagrebu 6–7: 55–74, T. I-V. Meduna, Jiri. 1991. L’oppidum Stare Hradisko, in I Celti, ed. E. Melli, 546–547. Milano: Bompiani. Najhold, Branko. 2010. Taurunum Skordiska. Zemun: Trag. Nikolić, Desanka. 1956. Tipološki razvoj mamuze od XIV – XX veka sa osvrtom na zbirku mamuza u Vojnom muzeju JNA. Vesnik Vojnog muzeja JNA 3: 61–79. Oakeshott, Ewart. R. 1996. The Archaeology of Weapons. London: Dover Publications. 185 ГСАД/JSAS 25 (2009) Из археолошких збирки Поповић, Марко, и Вујадин Иванишевић, 1988. Град Браничево у средњем веку. Старинар 39: 125–179. Popović, Petar. 1994. The Territories of Scordisci. Старинар 43–44: 13–21. Popović, Petar. 2009. Scordisci on the Fringes of the Hellenistic World. Keltske študije 2: 247– 258. Поповић, Петар, и Миодраг Сладић, 1997. Млађе гвоздено доба источне Србије, у Археологија источне Србије, ур. М. Лазић, 101–114. Београд: Центар за археолошка истраживања, Филозофски факултет. Prendi, Frano, and Dhimosten Budina, 1972. Fouilles 1960 dans la forteresse d’Irmaj. Iliria 2: 25–66. Rapin, André. 1991. L’armamento, in I Celti, ed. E. Melli, 321–331. Milano: Bompiani. Реџић, Саша. 2008. Извештај о археолошким истраживањима локалитета Пиривој, Виминацијум, у 2005. години. Археолошки преглед 2/3: 59–60. Sievers, Susanne. 1995. Fouilles et recherches nouvelles sur les traveax de César devant Alésia (1991-1994). Bericht RGK 76: 73–158. Sievers, Susanne. 2008. Manching – Die Keltenstadt. Stuttgart: Theiss. Sievers, Susanne, Rupert Gebhard, Erwin Hahn, Hansjörg Küster, Matthias Leicht, Henriette Manhart, Martin Trappe, und Bernward Ziegaus, 1998. Vorberischt über die Ausgrabungen 1996-1997 im Oppidum von Manching. Germania 76/2: 619–672. Сладић, Mиодраг. 1997. Жидовар у млађе гвоздено доба, у Жидовар, ур. М. Лазић, 53–67. Београд и Вршац: Центар за археолошка истраживања и Народни музеј. Sladić, Miodrag. 1998. Mlađe gvozdeno doba na teritoriji Srbije. Doktorska disertacija, Univerzitet u Beogradu. Спасић, Драгана. 1992. Случајни налази келтског порекла са локалитета „Чаир“ у Старом Костолцу. Viminacium 7: 5–27. Stojić, Мilorad. 2003. Veliki vetren. Beograd: Arheološki institut. Стојић, Милорад, и Драган Јацановић, 2008. Пожаревац. Београд и Пожаревац: Археолошки институт и Народни музеј. Стојић, Милорад, и Гордана Чађеновић, 2006. Крушевац. Београд и Крушевац: Археолошки институт и Народни музеј. Stoyanov, Totko. 2003. On the spurs’ development in Thrace, Macedonia and Illyria during the Early Hellenistic times, in ПЪТЯТ. Сборник научни статии, посветени на живота и творчеството на д-р Георги Китов, 198–203. Soia: Geo Press. Тасић, Никола. 1975. Бронзана остава из Јакова, у Праисторијске оставе у Србији и Војводини I, ур. М. Гарашанин и Н. Тасић, 27–34. Београд: САНУ. Tasić, Nikola, ur. 1992. Skordisci i starosedeoci u Podunavlju. Beograd: Balkanološki institut SANU. Theodossiev, Nikola. 2000. North-Western Thrace from the Fifth to First Centuries BC. BAR International Series 859. Oxford: Archaeopress. Todorović, Jovan. 1963. Rospi Ćuprija, nécropole de l’époque de la Téne à Beograd. Inventaria archaeologia fasc. 6. Bonn: Rheinisches Landesmuseum. Todorović, Jovan. 1966. Jendek, Zvečka, Obrenovac – keltsko i slovensko groblje. Arheološki pregled 8: 60–63. Todorović, Jovan. 1968. Kelti u jugoistočnoj Evropi. Beograd: Muzej grada Beograda. Тодоровић, Јован. 1971. Каталог праисторијских металних предмета. Београд: Музеј града Београда. Todorović, Jovan. 1974. Skordisci. Novi Sad: Institut za proučavanje istorije Vojvodine. 186 В. Филиповић Мамузе из млађег гвозденог доба у Србији Torbov, Narzis. 1998. Spurs from the 2nd Century BC – 1st Century AD Found in Northwestern Bulgaria. Archaeologia Bulgarica 2/1: 54–63. Трбуховић, Војислав, и Лепосава Трбуховић, 1970. Доња Топоница: дарданска и словенска некропола. Прокупље и Београд: Народни музеј Топлице и Археолошки институт. Truhelka, Ćiro. 1901. Rezultati prehistoričkog istraživanja u Bosni-Hercegovini. Glasnik Zemaljskog muzeja u Bosni i Hercegovini XIII: 1–29, T. I–VI. Ursachi, Vasile. 1987. Cetatea dacica de la Brad. Thraco-Dacica 8/1–2: 100–126. Филиповић, Војислав. 2006. Керамика старијег гвозденог доба са локалитета Сигнал и Облик у селу Палилула код Сврљига. Зборник 15 (Ниш): 9–19. Филиповић, Војислав. 2008. Праисторијска налазишта у околини Сврљига. Зборник 16 (Ниш): 9–42. Collis, John. 1984. The European Iron Age. London and New York: Routledge. Collis, John. 2004. Iron Age France, in Ancient Europe 8000 B.C.–A.D. 1000: Encyclopedia of the Barbarian World. I and II, eds. P. Bogucki and P.J. Crabtree. 212–219. New York: The Gale Group. Црнобрња, Адам, и Славица Крунић, 1997. Војна опрема и коњска орма, у Античка бронза Сингидунума, ур. С. Крунић, 261–302. Београд: Музеј града Београда. Цуњак, Млађан. 2005. Средњовековно оружје и опрема ратника са територије подунавског и браничевског округа. Смедерево: Регионални завод за заштиту споменика културе, Музеј Смедерева, Историјски архив и Народна библиотека. Cunliffe, Barry. 1999 The Ancient Celts. London: Penguin. Чангова, Йорданка. 1981. Тракийското селище, у Перник I, ур. Й. Чангова, А. Радунчева, В. Любенова, В. Герасимова-Томова, Й. Юрукова, 52–100. София: Археологически институт им музей. Werner, Joachim. 1979 Spätes Keltentum zwichen Rom und Germanien. München: C. H. Beck. Werner, M. Wolfgang. 1988. Eisenzeitliche Trensen an der unteren und mittleren Donau. PBF XVI/4. München: C. H. Beck.. 187 ГСАД/JSAS 25 (2009) Из археолошких збирки VojislaV M. FilipoVić SPURS IN THE SERBIAN LATE IRON AGE Summary The question considering appearance, typology, and chronology of prehistoric spurs in Serbia, did not draw much attention in local archaeology till now. Approximately 37 iron and bronze specimens from the last century B.C. were found in Serbia at 21 archaeological site: Plavna, Sremska Mitrovica surrounding, Gomolava, Tromeđa, Gardoš, Bežanija, Ekonomija „Sava“, Zvečka, Rospi Ćuprija, Židovar, Orašje, Čair, Pirivoj, Veliki vetren, Boljevac, Donja Toponica, Oblik, Ropalj i Kacipup (map 1). These spurs of bronze and iron date from the last century BC, and their appearance and use can likely be related to Scordisci with high probability. On the base of the typological analysis, especially on the spur’s ends, we can classify them into three basic types (ig. 8). Type 1 is represented by spurs with button-like, plate-like or hemispherically shaped ends. According to our inds, we can divide this type in to the two variants. First variant is represented by spurs with button-like shaped ends (ig. 8/1-1). The second variant is represented by spurs with small, hemispherically shaped ends (ig. 8/1-2). Type 2 is represented by four spurs with T-shaped ends and they were found only on the site Veliki vetren (ig. 8/2). The existence of the type 3 on our territory is not certain, however, two possible specimens and the large number of these objects in the surrounding areas suggested it might have been also in use. Therefore, we leave open the assumption about the presence of this type in the Late Iron Age on this territory (ig. 8/3). Taking into account the fact that there weren’t any spurs in Serbian territory in the earlier periods, although they were present in the surrounding areas, the appearance of the spurs with T-shaped ends is surprising. We do not have clear analogy for this type of spurs, so we can only assume their local origin. Alongside the “classical” spurs with button-like ends, which were in use across Europe at that time, the specimens with hemispherically ends were also typical for Central Balkan and Serbian Danube Region. Изворни научни рад / Original scientiic article Примљено: 30. марта 2009. Одобрено: 1. маја 2010. UDK: 903“638“(497.11) 188